Inflacija ocena u školi: da li je to dobro ili loše za dete ali i za sve nas?

Inflacija ocena i statistika

Svi znamo da se inflacija ocena dešava svuda oko nas: u osnovnom, srednjem, višem i visokom obrazovanju. Nije potrebno ići daleko u prošlost da bi smo se prisetili doba u kojem je, kada govorimo o na primer fakultetima, desetka bila retkost čak i za najbolje studente, a statistički modus (najčešća ocena) na većini ispita na ozbiljnim fakultetima 7 ili 8.

 Za ovaj tekst je značajno da znamo ono što treba naučiti na časovima matematike – a što se možda nije dogodilo upravo zbog inflacije ocena o kojoj govorimo – a to je da je modus (ili mod) nekog statističkog uzorka ona vrednost koja se u uzorku najčešće ponavlja. Na primer, ako izmerimo visinu velikog broja (recimo broja 10000) odraslih muškaraca u Srbiji sa tačnošću do na 1 cm, dobićemo da je srednja vrednost (koja, naravno, ne mora da bude ceo broj) 180,57 cm, ali modus je nešto manji, recimo 178 ili 179 cm, zato što je u uzorku jednostavno bilo najviše odraslih muškaraca sa upravo tom visinom.

Uočimo da je za pitanje koliki je modus ovog uzorka nevažno koliko ima džinova ili patuljastih ljudi: to je upravo ono zbog čega se modus često smatra tzv. robusnom statistikom, nezavisnom od prisustva ekstremnih vrednosti. Robusnost je u statistici, baš kao i svuda drugde, izuzetno dragocena i potrebna osobina.

Savremena inflacija ocena se upravo i ispoljava u tome što je danas – opet ako govorimo o fakultetima – modus ocena na većini ispita postao jednostavno 10. Desetku na mnogim ispitima ne dobijaju samo oni koji baš ništa ne znaju – ili na ispit ni ne izađu. U školama su petice postale uobičajena pojava, Tzv „vukovaca“ ima mnogo. Ali postavlja se pitanje „Da li je ocena onda zaista merilo znanja?“

Najveći deo ove inflacije ocena odigrao se u poslednjih 20-25 godina. E sada, da li  bi primer sa ocenama trebalo da se razlikuje od primera sa visinom? Pojednostavljeno govoreći - ne bi. U krajnjoj instanci i visina i ocene su odraz nekih osobina pojedinaca u datom trenutku vremena. U meri u kojoj su ocene odraz saznajnih sposobnosti učenika u vezi sa određenim skupom sadržaja, one ne mogu biti učinjene jednoobraznim išta više nego što se visina ljudi može ujednačiti.

Koji su razlozi za inflaciju dobrih ocena?

Uobičajena, ekonomska inflacija je još uvek relativno zagonetan fenomen sa više mogućih uzroka, iako je uložen ogroman napor tokom proteklih stotinak godina da se odgonetnu njeni pravi uzroci. Kosmološka inflacija (o kojoj govorimo ovde [LINK: https://mim.rs/kursevi/kursevi-za-sve-uzraste/ajnstajnovo-nasledje/ajnstajnovo-nasledje-crne-rupe-crvotocine-veliki-prasak-i-sve-to.html]) jeste posledica posebnog oblika potencijala skalarnog polja i naročitih početnih uslova u veoma ranom svemiru. Ali koji su uzroci inflacije ocena u školama i na fakultetima?

Jedan od uzroka za inflaciju ocena jeste ideja prema kojoj loše ocene treba izbegavati da se učenik ne bi osetio loše ili na neki način ugroženo zbog toga što je loše ocenjen. Nasuprot prethodnim vekovima u kojima je obrazovanje bilo veoma strogo i u izvesnom smislu nastavak vojne obuke (pročitati samo briljantnu Autobiografiju Branislava Nušića) sa izuzetno snažnom disciplinskom komponentom, tokom poslednjih decenija klatno je otišlo u suprotni ekstrem.

Zajedno sa stavljanjem preteranog naglaska na osećanja učenika i studenata umesto na njihov razum (kada govorimo o problemu ocenjivanja), mogu se čuti tvrdnje da ne strogo, nego adekvatno ocenjivanje dovodi do „psiholoških tegoba“, „osećanja niže vrednosti“ i sl. Ovakva praksa ponekad dovodi do učeničkih, a onda i roditeljskih pritisaka da se daju nezasluženo visoke ocene.

Konačno, možemo diskutovati u kojoj meri upravo otklanjanje naglaska sa oblasti kao što su matematika i druge STEM discipline dovelo do smanjenog naglaska na akademsku strogost, koja jednostavno mora da postoji – kako u domenu samog gradiva, tako i u domenu ocenjivanja. Zna se kako se dokazuje da li je neka, recimo, geometrijska teorema tačna ili netačna. Isto tako se mora znati da li neki nivo znanja pokazanog na pismenom zadatku ili ispitu odgovara prolaznoj ili visokoj oceni ili ne odgovara. Isključivo medijske i folklorne manipulacije zamagljuju suštinsku identičnost ove dve situacije i čine da se umanjuje važnost pravičnosti u donošenju odluka, baš kao i u ocenjivanju.

Iznad svega toga stoji popularni stav koji proklamuje da je cilj obrazovanja ocena i diploma, a ne znanje; da je priprema za život naučiti kako se snaći, a ne kako radom stvoriti novu vrednost.

Posledice inflacije ocena

Ovo je ključno ponoviti i ponavljati: inflacija ne ide nikome u prilog. Visoka inflacija u ekonomiji šteti svima, sa mogućim izuzetkom par ljudi iz medija i političara kojima pruža priliku za demagoško mudrovanje. Ponekad ima ljudi koji misle da su se okoristili od visoke inflacije – ali to je jedna od najvećih ekonomskih iluzija, pošto su destruktivne posledice po sveukupno stanje ekonomije takve da je doslovce svaki akter srednjeročno i dugoročno na gubitku. Obično je dovoljno otići na pijacu ili u supermarket, da bi se videlo razorno dejstvo inflacije.

Inflacija ocena još je štetnija i opasnija, posebno zato što se za razliku od one u ekonomiji ne vidi na kratak rok. Inflacija ocena čini da društveni status samog znanja neprekidno opada. Inflacija ocena pogađa same nastavnike, profesore i asistente koji se zbog nje i sami ponekad osećaju neadekvatno. Inflacija ocena pogađa poslodavce koji se više ne mogu oslanjati na svedočanstva i jasne kvantitativne kriterijume prilikom zapošljavanja; umesto toga, podstiču se nejasniji i amorfniji kriterijumi, poput pisama preporuka, koji su sa svoje strane afirmacija subjektivnosti, a često i raznih oblika korupcije i nepotizma. Inflacija ocena, naravno, pogađa i sve korisnike profesionalnih usluga, kojima će sutra projektovati zgrade i mostove, planirati logistiku, operisati srci ili pilotirati avionom ljudi koji su ocene dobili na kukumavčenje ili zato što su ionako „svi prošli“ na ispitima. I dalje, inflacija ocena direktno pogađa čitavo društvo koje se sve manje može oslanjati na kvalitet sopstvenih ljudskih resursa.

Što drži vodu sve dok se most ne sruši. Ili avion.

Ukratko: inflacija ocena je vaš očigledni i nemilosrdni neprijatelj.

Kao što ekonomska inflacija urušava vrednost finansijskog kapitala, bacajući građane u bedu i očajanje i pružajući podsticaj korupciji i kriminalu, tako inflacija ocena urušava vrednost drugih vrsta kapitala, pre svega intelektualnog i ljudskog kapitala.

Šta učiniti?

Jasno je da se inflaciji ocena ne može stati na put preko noći. Prvo i najvažnije je suočiti se sa problemom i prihvatiti da je on realan. Bez toga, napretka nema, baš kao kad je zdravlje u pitanju: ko ne prihvati da je bolestan i na osnovu tog uvida ne preduzme mere, ne može se nadati ozdravljenju.

Ostaje nam da shvatimo da nam ono što se dešava nije u interesu. Svi gorepomenuti uzroci mogu se prevazići odgovornim radom na problemu i afirmacijom vrednosti prosvetiteljstva. Ideju o oceni kao o sredstvu za „bolje osećanje“, a ne merilu znanja, valja potiskivati svuda i na svakom koraku. Svi treba da osudimo pritiske na prosvetne radnike, u svetlu činjenice da je u njihovim rukama bukvalno budućnost svakog društva; njihov bolji materijalni i društveni status je doslovce u interesu svih nas. One kojima je to nekakav nepotreban trošak, uvek valja podsećati da, ma kolika bila cena obrazovanja, ona je izvesno zanemariva sitnicanaspram cene neobrazovanja.