Da li su bolji individualni ili časovi u grupi?

Naučni tim ili usamljeni Njutn i Lajnbnic?

Oni koji su iole informisani znaju da nauka u 21. veku više nije nauka pojedinaca, na način na koji je to bila u 19. ili 20. veku, kada su se pojavljivala velika imena poput Alberta Ajnštajna, Nilsa Bora, Maks Planka itd. Nekada su naučnici sami razvijali različite hipoteze i ideje, zapisivali ih i dopisivali se međuosbno. Iako su se glavne ideje vezane za filozofeme kojima se svet u 18. i 19. veku bavio često skrivane i ravijane u tajnosti (kako neko nekom ne bi „ukrao“ ideju),  dešavalo se i da se kod dva naučnika, u dve različite države, pojave ista otkrića. Ovakav se slučaj dogodio sa otkrićem infinitezimalnog računa do kojeg su, sasvim nezavisno, došli Lajbnic i Njutn, inače ljuti protivnici.

Slično se dogodilo i sa otkrićem zakona nasleđivanja krajem 19. veka, kada je Gregor Mendel prvi otkrio ono što će kasnije biti nazvano „Mendelovim zakonima“. Mendelov rad je bio potpuno zaboravljen, ali nakon trideset godina njegovi su zakoni ponovo „otkriveni“ , tj. formulisani, ali ovoga puta od strane Korensa, Čermaka i De Friza.

Što se tiče eksperimentalnog pristupa, istorija nauke nam pokazuje da su naučnici, kao pojedinci koji su se bavili određenim problemima (pre svega u fizici i hemiji), sami razvijali kućne eksperimente koji se ne mogu porediti sa današnjim ogromnim postrojenjima i kilometarskim mašinama za proučavanje mikrosveta.  

Efikasnost timova u nauci

Razlozi za istorijsku promenu u kojoj nauka više nije ekskluzivna delatnost retkih pojedinaca, nego delatnost timova različiti su, ali za potrebe ovog teksta navešćemo glavni: efikasnost. Recimo da smo kao civilizacija dosegli tehnološki i logistički nivo na kojem razumemo da će bolje i efikasnije rezultate i rešenja različitih izazova savremenog sveta dati timovi. Ovo se ne odnosi samo na istraživanja radi istraživanja, nego i na najpraktičnije delatnosti, kao što su biotehnologija ili medicina.

Dakle, na velikim institutima i u naučnim ustanovama radi veliki broj stručnih ljudi i svi oni nastupaju i nauci doprinose timski.

Osim pomenute efikasnosti i različitih istorijskih razloga koji su doveli do prevage tima nad pojedincima u nauci, razlozi su brojni: kretivnost, pokretačka energija tima, entuzijazam, takmičarski duh itd.

Da li je efikasnije učiti na grupnom kursu?

Kada uplaćuju deci kurseve (matematika, fizika, hemija), roditelji razmišljaju na dva načina koja su saobrazna dihotomiji o kojoj smo maločas pisali. Jedan deo misli da će individualni pristup učiniti da dete i nastavnik budu u potpunosti fokusirani jedno na drugo i da će dete tako dobiti svu pažnju. Drugi deo roditelja prednost daje radu u grupi.

Individualni rad, na prvi pogled, ostavlja utisak maksimalne posvećenosti nastavnika detetu. Međutim, često iskustva i nastavnika i dece pokazuju nedostatke ovog pristupa. Pre svega, individualni časovi nemaju dinamiku kao časovi u grupi. Drugo, nema takmičenja. Kod dece u grupi razvija se zdravo nadmetanje, koje na njih utiče podsticajno. Treće, umesto da učenje shvate i prihvate kao nešto što je interesantno i što ih gradi, deca individualne časove počnu da doživljavaju kao obavezu za koju jedva čekaju da prođe.

Još jedan od zanimljivih fenomena (koji mnogi pedagozi mogu da potvrde) jeste i promena profesora, ukoliko dete ne ostvari određeni uspeh. Recimo, ukoliko ne dobije trojku iz predmeta za koje uzima privatne časove. I tako promeni veći broj profesora, a možda je problem samo u načinu rada.

Prednosti grupnog rada

Ako polaznik želi da ide na kurs gde postoji nekakvo zajedničko gradivo (matematika za osnovnu ili srednju školu, fizika, matematika za upis na stručne fakultete i slično) bolje je da ide na grupni kurs, uz uslov da polaznici budu sličnog nivoa znanja ili sličnih ciljeva. Na primer, ako dete voli matematiku ili fiziku, u grupi će se takmičiti, inspirisati, razmenjivati ideje, imati više elana nego da je usamljeno u svojim interesovanjima i steći kolege koji su isto tako darovite i posebne u svojim interesovanjima.

Ako polaznik upisuje fakultet, bolje će učiti i napredovati u društvu onih koji spremaju sličan program ili upisuju sličan ili isti fakultet.

Na standardnom kursu matematike, fizike ili hemije, rad u grupi je:

• Dinamičniji
• Postoji međusobna interakcija dece
• Postoji interakcija dece sa nastavnikom (recimo, neko nešto pita, pa ostali zapamte)
• Razvijaju se nove ideje i diskusija, što pospešuje pamćenje
• Deca počnu da kurs nauke razumeju kao mesto gde vole da idu

Svega nabrojanog nema na individualnim časovima ili, tačnije rečeno, način rada nije takav da će se na organski način razviti diskusija, pogledati naučni film, otići na naučni izlet i slično.

Na kursu Fizika – standarni i napredni nivo škole M&M, pored planiranih časova koji su dinamični, deca uživo prate eksperimente, gledaju film i na jednom času idu u Planetarijum na predavanje. Nije li to bolje i zabavnije nego da sede i uče sami?

Na kursu hemije, na jednom od predavanja, deca dolaze u vodovod ili muzej čokolade, kako bi učila sa nastavnikom hemiju, pratreći proces proizvodnje. Nije li to puno zabavnije od sedenja na individualnom času, isključivo zato što se mora popraviti ocena?